Ова страница посвећена је знаменитим личностима наше општине, људима који су се овде родили, живели или воде порекло са ових простора, а у науци, култури, ратовању и политици земље дали велики допринос. Поносни смо на њих.
Драгољуб Дража Михаиловић
Рођен је 27. априла 1893. године у Ивањици. Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, домаћину рашког села Тисовица. После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу.
Дража, Милица и Јелица рано су остали без родитеља. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније.
Зато је 1901. године Дражин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици преузевши старање о њима.
Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе, Војне академије у Београду. После шест месеци, био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1912, у чин питомца-поднаредника. После Кумановске битке Дража је унапређен за наредника и био је одликован сребрном медаљом за храброст. Учестовао је у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима. Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст, а убрзо после битке, 18. јула, произведен је заједно са целом својом класом, у чин потпоручника.
У Први светски рат Дража Михаиловић је ступио у 3. прекобројном пешадијском пуку 1. позива, који је припадао Дринској дивизији. У Церској бици учестовао је као водник 3. чете 1. батаљона. У Колубарској бици, Драгољуб Михаиловић, сада водник 3. чете 1. батаљона, се истакао 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту.
На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године.
На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године.
Орден белог орла са мачевима 2. реда добио је 14. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.
Михаиловић је, 11. априла још једном одликован златном медаљом за храброст. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године
Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Бранковић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка, Љубивоја и Војислава и ћерку Гордану.
5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе.
Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.
Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. Орден југословенске круне 2. реда. Чин пуковника добио је на Васкрс 1930. године.
Службовао је у Софији, на месту војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је добио два бугарска одличја:
Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.
Након Софије био је војни аташе у Прагу. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.
Избегавајући да га окупатор зароби у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира, оформио групу својих присталица. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Британцима и са емигрантском владом.
Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића, јуна 1944, четници Драже Михаиловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског генерала) и поставила за начелника штаба команде Југословенске војске у отаџбини и министра војног.
На Техеранској конференцији Стаљина, Рузвелта и Черчила је донета одлука о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943, дан уочи заседања АВНОЈ-а.
Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића, ипак је задао краљ Петар ИИ Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Ивана Шубашића.
Иронично, први човек који се са оружјем у руци и герилским формацијама појавио у борби против Немаца у пролеће 1941. године, остао је последњи и једини у шуми 1945. године. Као што је некада први устао у протест против немачке окупације у Европи, тако је по завршетку рата био такође, први у протесту против успоставе комунистичког режима у Југославији.
Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака.
Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном за злочине против тзв. НОБ-а.
Михаиловићу је наметнут брз темпо суђења који он после дугог мучења није могао да прати. Наводни докази нису били доступни одбрани. Схватајући да је његова пресуда већ донета Михаиловић одбија понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом, да сведоче у његову корист. И поред свих недаћа, Михаиловићев бранилац Драгић Јоксимовић је успешно побијао наводе оптужбе и показивао њихову неоснованост. Генерал Михаиловић је 15. јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и градјанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 18. јула 1946. године у Лисичјем Потоку у Београду. Осудјеници су сахрањени у јарку на месту стрељања.
Драгољуб Михаиловић најодликованији је српски официр у историји. Осим „Легије заслужних“ награђен је и француским ратним крстом. Командант француског покрета отпора, генерал Шарл Де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама.
Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. године, амерички председник Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије части због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије.
Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у “Легију заслужних”, након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу.
Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој кћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом.
Поштоваоци лика и дела покојног „ђенерала“ подигли су му споменик у центру Ивањице априла месеца 2003. године у знак поштовања и захвалности. Споменик је висок 2,30 метара и дело је академског вајара Богдана Тијанића.
Иван Стамболић
Рођен је 5. новембра 1936. године у Брезови код Ивањице. Пошто су двојица од тројице старије браће отишла на факултет, Иван је у Раковици завршио индустријску школу а касније уз рад дипломирао на Правном факултету у Београду. Као КВ радник радио је у Фабрици резног алата и фабрици Цер у Чачку и Индустрији мотора Раковица.
1965. постао је директор предузећа Техногас, а његов заменик је тада био Слободан Милошевић, кога је Стамболић упознао за време студија и који ће му све време током каријере бити наследник на упражњеним фотељама.
1975. године налази се на дужности председника Привредне коморе Београда.
1976. из Привредне комеоре одлази за секретара Извршног комитета Председништва СК Србије. 1978. године изабран је за председника Владе Србије.
1982. после пуног мандата на челу владе, постаје председник градског комитета СК Београда.
1984. са градског, прелази на републички ниво и постаје председник ЦК СК Србије, а за свог наследника на челу градског комитета именује Слободана Милошевића.
1986. године изабран је за председника СР Србије, а Милошевићу даје одлучујућу подршку за избор на место председника ЦК СК Србије.
1987. доласком на чело партије, Милошевић ојачава апарат и започиње отворен сукоб са Иваном Стамболићем на Осмој седници ЦК СК Србије, која драстично мења ток српске политике. Стамболић на својој дужности остаје још кратко када бива смењен.
1988. непосредно након одласка са функције председника, доживео је тешку породичну трагедију. У саобраћајној несрећи код Будве погинула му је двадесетчетворогодишња ћерка под сумњивим околностима. На предлог Савезног премијера Анте Марковића изабран је за директора југословенске банке за међународну економску сарадњу.
1997. године по налогу Слободана Милошевића, смењен је са предходне дужности јер је у њему поново видео конкуренцију.
2000. године, 25 августа, непосредно пред савезне изборе за које се помињало да би могао да иступи као кандидат за председника СРЈ, отет је за време рекреације у Кошутњаку и од тада му се губи сваки траг.
2003. године, 28 марта пронађени су посмртни остаци Ивана Стамболића на Фрушкој гори. Убијен је истог дана када је и отет од стране припадника ЈСО МУП-а Србије. Сахрана је обављена на топчидерском гробљу уз највише државне почасти, на инсистирање Владе Србије.
Написао је три књиге. „Директор у самоуправљању“, „Расправе о Србији“ и „Пут у беспуће“. За собом је оставио супругу Катарину, сина Вељка, кћерку Тијану и унука Уроша.
Петар Стамболић
Инжењер агрономије, један од најутицајнијих политичара Србије у другој половини прошлог века, рођен је у селу Брезова, општина Ивањица, 12. јула 1912.године.
Веома рано приступио је међуратном револуционарном покрету, а 1935. године примљен је илеглану КП Југославије. Током Другог светског рата, Петар Стамболић је обављао највише ратне и партијске дужности. Носилац је ордена народног хероја. До формалног одласка са политичке сцене средином седамдесетих, Петар Стамболић је обављао најодговорније партијско-политичке и државне дужности у Србији и СФРЈ. Био је председник Владе СФРЈ, председник Председништва СФРЈ, члан Председништва СФРЈ и ЦК СКЈ.
Хроничари збивања у Србији и Југославији од средине тридесетих година, тврде да је Петар Стамболић био можда и најбољи познавалац новијег периода српске и југословенске историје. Огромна је штета што није обелоданио своју истину о том бурном времену. Умро је 21. септембра 2007. године.
Светислав Вуловић
Рођен је 29. новембра 1847 у Ивањици, а умро 3. маја 1898. у Београду. Био је српски књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности, ректор Велике школе и академик.
Према Јовану Деретићу био је у српском реализму “први критичар од формата”. Писао је позоришне приказе, “Из позоришта” 1879., књижевне критике, студије о истакнутим песницима романтичарима, Његошу, Сими Милутиновићу, Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу, о значајним књижевним појавама, “Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности”, 1880. и студије о старим српским биографима. Залагао се за “природну критику” за коју му је био узор немачки критичар Лудвиг Берне. О књижевним делима није судио по правилима, него по утиску, у критику је уносио и своју личност и осећања. Књижевни рад писаца проучавао је у вези са њиховом биографијом.
Био је профессор књижевности у београдској гимназији, а од 1881. у Великој школи. Приликом оснивања Српске краљевске Академије, изабран је у првих 16 редовних чланова. Био је један од оснивача Српске Књижевне Задруге, 1892. године. Њему у част, библиотека у Ивањици носи његово име.
Кирило Савић
Рођен је 26. јануара 1870. године у Ивањици, где је завршио основну школу. Првих шест разреда гимназије завршио је у Ужицу, а преостала два у Београду. Технички факултет грађевинског смера завршио је у Београду 1892. године.
По завршетку факултета, упућен је на даље усавршавање на Високу техничку школу у Берлин коју је са одличним успехом завршио 1896. године. По повратку у Београд упућен је од истог Министарства на практичне радове у Русију где се бавио пројектовањем и грађењем великих железничких пруга и објеката. По повратку постаје професор Техничког факултета у Београду, а затим начелник Управе за грађење железница. На катедри за железнице пружио је свој највећи допринос, посебно у области метода савременог пројектовања и грађења железничких пруга и путева. Један је од професора Универзитета који је за своја предавања имао написане уџбенике који и данас, 50 година од издавања важе као непревазиђени, што је права реткост у техничким наукама.
Допринос Кирила Савића научном развоју железница и железничке технике је огроман о чему сведоче многобројна научна и друштвена признања која трају и данас међу његовим следбеницима и делима која је за собом оставио. За дописног члана САНУ изабран је 18. марта 1948. године.
У знак признања овом великану наше науке некадашњи Железнички институт променио је своје име 1969. године у, Научно истраживачки Институт „Кирило Савић“. Умро је 27. априла 1957. године у Београду.
Јоаникије Нешковић – Владика Јања
Члан „Друштва српске словесности“, у оном времену највеће научно културне установе у Србији. За члана је изабран 1857. године. Рођен је 1804. године у селу Миланџа код Ивањице.
Учествовао је, као члан српске делегације у преговорима са турским султаном, о присаједињењу моравичког краја Србији 1833. године По повратку из Цариграда Јања је постао архимандрит 24. септембра 1833. године, а 1839. године, постаје члан конзисторије, потом 1849. године изабран је у својој 45. години за владику сабачког, а 1854. године премештен је за владику ужичко-крушевачке епархије.
Под његовим руководством обновљени су манастири Студеница и Жича. Подигао је и издржавао приватну школу у Миланџи од 1833. до 1853. године. Подигао цркву у Миланџи и озидао нову школску зграду 1872. године. Подигао цркву и школу у Прерадовцу у Левчу. Потпомагао отварање школа у ужичком, чачанском и крушевачком округу. Плаћао многе учитеље док школе нису прешле у државне руке.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 1855. године. Штампао је своје књиге „Белешке из народа“ и „Беседе“. Установио је фонд за српску књижевност. Основао је први фонд за школовање даровитих и сиромашних ученика. Дописивао се са Његошем и Његош га назива највећим Србином. У народу је био веома омиљен. Умро је 14. јануара 1873. године и сахрањен је у манастиру Зича . Био је и епископ шабачки од 1854 – 1859. године.
Владика Јања је према предању, помогао врњачком свештенику Јефтимију Хаџи Поповићу око уређења првог извора врњачке топле минералне воде, дао је новац да се изгради владичина кућа са две просторије близу топлог извора, која се може сматрати првим бањским објектом за боравак у Врњцима. Владика Јања је послао узорак топле минералне воде професору Велике школе Јосифу Панчићу, који је утврдио њену лековитост и препоручио је за лечење.
За Владику Јању везана је и легенда о његовом коњу који је, пијући врњачку воду, оздравио.
Стеван Р. Поповић
Рођен је 1839. у Ивањици као једини син проте Радована Поповића и Пауне. Мајку је рано изгубио. Школу је учио у Ивањици и манастиру Сретење, у Ужицу, Чачку и Београду, те као државни стипендист -благодејанац у Хајделбергу, Лајпцигу и Минхену. По завршеном школовању био је срески начелник, професор Велике школе, начелник и министар Министарства народне привреде, државни саветник и сенатор, правник и економиста. Од 30.01.1872. је редовни члан Српског ученог друштва, одсека историчког и државничког.
У Београду је упознао Анђу Посниковић, ћерку познатог сликара Димитрија Посниковића, са којом се оженио око 1881.
У влади Саве Грујића, у раздобљу владавине краља Милана Обреновића, био је министар Народне привреде од 19.12.1887. до 14.04.1888. године.
Од 15.11.1892. је почасни члан Српске краљевске академије, а тиме и почасни члан Српске академије наука и уметности.
Стеван Р. Поповић је изненада умро 03.01.1902. у Београду у 61. години. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Једини унуци Стевана Поповица, Ружица Грисогоно и пок. диригент проф. Јован Шајновић, су деца Олге Шајновић, Стеванове ћерке.
Др Недељко Кошанин
Ботаничар европског реномеа, професор, управник ботаничке баште Јевремовац у Београду. Рођен је 1874. године у Ивањици. За собом је оставио упечатљив траг кроз дела која је објавио. Покренуо је између осталог издавање листа „Гласник института за ботанику и ботаничке баште“. За дописног члана Српске краљевске академије изабран 3. фебруара 1914. године а за редовног члана 18. фебруара 1922. У неколико наврата испитивао је настанак и порекло Дајићког језера на Гољи, заједно са Јосифом Панчићем и Јованом Цвијићем, о чему је касније објавио студију. Умро је 1934. године.
Момчило М. Ристић
Почасни члан АИНС, академик, редовни члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Универзитета у Београду. Рођен је 27. јула 1929. године у Мрчајевцима. Дипломирао је на Технолошком факултету Техничке велике школе у Београду 1954. године и докторирао на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду 1962. године. Наука о материјалима је област научног рада проф. Ристића, са ужом орјентацијом на Прогнозу својстава материјала, Физику и технологију синтеровања.
Радио је у неколико предузећа и био професор на више факултета код нас и у свету.
Оснивач је Београдске школе синтеровања. Под његовим руководством одбрањене су 53 докторске дисертације и 106 магистарских теза као и специјализација младих научних радника из Србије, Русије, Украјине, Шведске, Пољске и Чехословачке.
Објавио је 922 научна рада, од чега 488 у страним и 434 у домаћим часописима, као и 32 књиге. Председник је Организациног комитета 10 Wорлд Роунд Табле Цонференцес он Синтеринг.
Члан је бројних академија и научних организација Србије, Украјине, Русије, Македоније и САД. Носилац је значајних домаћихи иностраних награда и признања.
Академик Ристић је веома поносан на то што је Ивањичанин. Живи у Београду.
Љубица Цуца Сокић
Академски сликар, професор. За дописног члана САНУ изабрана 7.3.1968. године а за редовног, 16.11.1978. године. Преци ове сликарке и академика, потичу са ових простора. Љубица Цуца Сокић, рођена је 9. децембра 1914. у Битољу. Уписала је Уметничку школу у Београду 1930, а сликарство је студирала на Наставничком одсеку од 1930. до 1934. и Академском течају од 1932. до 1936.
Од 1936. до 1939. године боравила је у Паризу, где је први пут излагала са групом југословенских уметника у “Галерие де Парис” 1937. По повратку у Београд, била је један од оснивача групе “Десеторица”, 1940. године. Поред сликарства, бавила се и илустрацијама књига, а била је и редован професор на Академији ликовних уметости у Београду од 1948. до 1972. Умрла је у Београду јануара месеца 2009. године.
Душан Пурић
Родио се у Ивањици испод Јавора и Голије, у централном, непокорном делу Србије, 1873. године, а погинуо јуначки на челу Четвртог пука, у јуришу на Мачковом Камену, 22. септембра 1914. године, као потпуковник српске војске. Постхумно је унапређен у чин пуковника зато што је успешно командовао и храбро погинуо у одбрани отаџбине.
Први светски рат 1914. године Душана Пурића је затекао на шарганским положајима и његов Четврти пук је штитио надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој Гори и Кремни. Када су главне снаге Аустроугарске извршиле офанзиву са форсирањем преко Дрине према Љубовији, Ковиљачи, Лозници и Ваљеву и када су се заоштриле борбе према Гучеву, Јагодњи и Мачковом Камену, командант Четвртог пука Душан Пурић добија наређење из Врховне команде да усиљеним маршем целим пуком крене од Шаргана, па преко Кремне, Ужица, Црнокосе, Косјерића, Ваљева и Пецке стигне до Мачковог Камена, нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије. У српској историографији пише: „Четврти пук Дринске дивизије наређење је беспрекорно извршио. Ту се сукобио са 18. аустроугарском дивизијом која је на српску војску отворила ураганску топовску ватру“.
Према оцени историчара и војних стручњака, бој на Мачковом Камену била је најжешћа и најкрвавија битка која је уопште вођена у Првом светском рату. Битка над биткама. У овом боју Дунавска дивизија је изгубила 8.018 људи. На самом Мачковом Камену остало је заувек преко 800 српских војника и официра. Овде је изгинуло 118 официра, 5 команданата пукова, 17 команданата батаљона Дунавске дивизије, па је ова битка прозвана и „официрском битком“. Највеће губитке је претрпео Четврти пук „Стеван Немања“. Битку је преживело само 1.000 војника и старешина.
Душан Пурић је погинуо међу првима у најжешћем судару прса у прса.
После погибије, његови војници нису хтели да га сахране у беспућу, већ су тело носили из борбе у борбу. Сахранили су га тек по строгој наредби Врховне команде да се више не носи мртви командант по бојиштима…
Петар Бојовић
Рођен је 4. јула 1858. године у Мишевићима код Пријепоља. Несигуран живот у тадашњем Новопазарском Санџаку приморао је породицу Бојовић да се 1867. године пресели у Ивањицу у село Радаљево. После 4 године школовања у Ивањици, родитељи су га на школовање послали у Ужице а затим у Београд. Петар Бојовић је још од младих дана активни учесник бурних ратних догађаја тадашње Краљевине Србије. Доказан у војним вештинама и начином ратовања и командовања својим јединицама брзо је напредовао и на крају добио чин Војводе. У Првом светском рату је био рањен. На Солунском фронту због неслагања са француским генералом Гијомом бива смењен, али поново долази на чело Прве српске армије. Под његовом командом ослободјен је Београд 1918. године. После рата, 1920. године постављен је за Начелника Генералштаба Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Након што је одбио именовање на чело министра војног, пензионисан је.
Носилац је многих српских и иностраних одликовања и признања. Остао је упамћен као велики војсковођа. Умро је у Београду 19. јануара 1945. у 87. години.
Милинко Кушић
Рођен је 8. априла 1912. године у селу Свештица, код Ивањице. Рано је остао без родитеља, који су погинули у Првом светском рату. Гимназију је похађао у Ивањици и Чачку. Истицао се као добар ђак, занимала га је књижевност, па је и сам писао. Као ученик седмог разреда 1930. године, добио је златну медаљу на конкурсу међународне организације „Фидак“, за најбоље обрађену тему „Шта мислите о миру и како замишљате срећу коју он пружа“. На конкурсу ове међународне организаиције у Паризу учествовали су многи гимназијалци из Југославије и из других земаља света.
После завршетка средње школе уписао се на Београдски универзитет, где је студирао филозофију и права. Члан КПЈ постао је 1936. године.
Активни је организатор народног устанка у ужичком крају. Када је јула 1941. године формиран Ужички НОП одред, Милинко је именован за његовог политичког комесара, а касније за члана Главног штаба НОП одреда Србије. Као политички комесар Ужичког одреда и члан Главног штаба Србије Милинко Кушић је дао велики допринос стварању и раду Ужичке републике.
Када је 1. марта 1942. године, у Чајничу, формирана Друга пролетерска НОУ бригада, Милинко Кушић је именован за њеног политичког комесара. Са Другом пролетерском Милинко је прошао борбе у источној Босни, на Романији, у Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Крајем лета 1942. године Милинко Кушић је постављен за команданта Четврте крајишке пролетерске НОУ бригаде.
Кад је 9. новембра 1942. године формирана Четврта крајишка дивизија НОВЈ, Милинко Кушић је именован за њеног политичког комесара. У току Четврте офанзиве, Четврта дивизија је водила најпре одбрамбене борбе на правцу Сански Мост-Босанска Крупа и успешно задржавала наступање непријатеља. Под веома тешким условима на планини Грмеч водила је жестоке борбе. Уз велике напоре и губитке дивизија се у борбама између 11. и 13. фебруара 1943. године пробила из окружења и тада учествовала у операцијама на Грмечу, у Подгрмечу и на Козари.
Као и велики број бораца, Милинко Кушић је оболео од пегавог тифуса и као тешки болесник извршио самоубиство, маја 1943. године у Мајкића Јапри у Босни, мада је овај податак данас често оспораван. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године.
Бранислав Станојевић
Рођен је 9. августа 1893. године у Ивањици. Лекар, специјалиста интерне медицине, редовни професор Медицинског факултета у Београду. Матурирао у Београду. Медицинске студије започео у Хајделбергу 1914. године, прекинуо их због Првог светског рата, а завршио их у Прагу 1922. Интерну медицину специјализирао у Прагу 1925. године. Од 1945. до 1964. године био је управник Интерне клинике у Београду. Биран је за декана медицинског факултета у Београду, 1953. и 1954. године и за шефа Катедре интерне медицине од 1957. до одласка у пензију 1964. године. Потпредседник „Српског лекарског друштва“ постао је 1940. године.
Оснивач је реуматолошке секције СЛД 1949. њен први председник и активни учесник у оснивању Удружења реуматолога Југославије, такође 1949. године. Од 1964. био је и доживотни почасни председник овог удружења.
Отворио је прву реуматолошку амбуланту у Србији, при Првој интерној клиници у Београду и са својим сарадницима уводи у то време, савремену дијагностику и терапију реуматских болести, посебно реуматоидног артритиса.
Готово 40 година је неуморно радио на развоју реуматологије, као организатор, научник и учитељ. Две трећине његових публикација односи се на проблеме из реуматологије. Поред великог броја научних и стручних радова из области реуматологије, Станојевић је објавио и једну монографију „Хронични реуматизам и реуматична обољења“ 1951. и један уџбеник „Болести локомоторног апарата, реуматичке болести и остеопатије“ 1958. године.
За свој велики и врло успешан рад, доживео је многобројна и различита признања. Био је носилац више домаћих и иностраних одликовања. Биран је у многе домаће и иностране форуме реуматолога, као и за почасног члана више европских удружења реуматолога. Умро је у Београду 23. марта 1967. године.
Војислав Новичић
Рођен је у Ивањици 4. маја 1886. године. Био је ваздухопловни поднаредник – пилот, шести је српски школовани пилот. Завршио је француску пилотску школу „Фарман“ у септембру 1912. године. Основну школу завршио је у Крагујевцу, а после трећег разреда гимназије прешао је на занат. У подофицирску школу ступио је 1904. а после завршетка 1906. године, распоређен је на службу у артиљерију, гарнизон Ниш. Изабран је у прву класу наших пилота 1912. године.
После повратка у Србију из Француске био је пилот у Аеропланској ескадри. Приликом једног слетања на аеродром Трупалско поље, доживео је несрећу. Авион је уништен а Новичић је задобио тешке повреде. Поново је почео да лети тек почетком Првог светског рата. Летео је као извиђач заједно са Живојином Станковићем. Са Аеропланском ескадром одступио је до Крфа, а затим је био упућен на Солунски фронт. Тамо је 1916. године преведен у артиљерију. Оболео је од маларије и умро 9. марта 1917. године у Бизерти.
Др Недељко Парезановић
Рођен је у Ивањици 25. авгиста 1932. године. сновну школу завршио је у Ивањици а средњу и студије у Београду. Дипломирао је на Природноматематичком факултету 1957. а на истом и одбранио докторске тезе 1961. године. По дипломирању прелази на Војнотехнички институт где је радио на пословима конструкције номограма и примене аналогних рачунара. 1959. прелази у Институт за нуклеарне науке у Винчи, у лабораторију за Примењену математику. Тада почиње свој истраживачки рад на пословима поставке и анализе математичких модела. Преласком у Институт „Михаило Пупин“ 1961. почиње рад на пројектовању дигиталних електронских рачунара и развоју системског и апликативног софтвера. радио је на развоју више домаћих рачунара и рачунара „Космос“ у сарадњи са научницима из Москве.
У области пројектовања дигиталних електронских рачунара посебну пажњу заслужују Идејни пројекат ЦЕР-11 и Стони електронски калкулатор ЦЕР-30 рађени у Пупину. ЦЕР-11 је више година успешно коришћен у ЈНА. Радио је и пројекат за производњу веће серије калкулатора ТРС 501 и ТРС 511.
Рад у настави почео је 1967. као ванредни професор на Елwектонском факултету у Нишу. Од 1969. је руководилац Рачунског центра Математичког института у Београду. Од оснивања Катедре за рачунарство, њен је шеф и ту остаје до пензије 1997. године.
Одржао ме многа предавања у земљи и свету, покренуо часопис „Рачунарство у науци и образовању“ и био главни уредник. Објавио је више стручних и научних радова у часописима и зборницима. Аутор је више универзитетских и средњошколских књига као што је Програмски језик Фортран ИВ. Добитник је више плакета и признања. Члан је Научног друштва Србије и професор у пензији.
Ђорђе Милосављевић
Рођен је у Ивањици 1969. године. Дипломирао је драматургију на факултету драмских уметности у Београду. Сценариста је десет целовечерњих филмова, редитељ три играна остварења, писац више позоришних драма, сценариста више стрип-албума за домаће и стране издаваче.
Добитник је националне награде за најбољи сценарио за филмове „Точкови“, „Небеска удица“ и „Апсолутних сто“, YУ ФИПРЕСЦИ за најбољи филм 1999 и Гран приx на Интернационалном филмском фестивалу у Сочију 1999 за филм „Точкови“, Финланд Аwард на фестивалу у Котбусу 2001. и Приx ФИПРЕСЦИ на фестивалу у Троји 2001. за филм „Механизам“.
Негова позоришна драма „Гола Вера“ најчитанија је српска драма на интернету, драма „Парче ноћи“ изведена је на Стеријином позорју 1999, док је „Порфирогенеза“ награђена као најбоља на Јоаким-фесту 2004. године. Добио је националну награду за најбољи стрип-албум „Калокагарти“ 1996.