Споменици културе

Манастир „Светих Архангела“ – Ковиље

manastir koviljeМанастир Светих Архангела налази се у селу Смиљевцу, удаљеном око 25 километара од Ивањице, у засеоку Ковиље, по коме је манастир и добио име. Лоциран је на једном платоу под врхом, такође званом Ковиље, на десној обали речице Ношнице. Приљубљен је уз високу стену са којом скоро представља јединство. Скривен је у сенкама густе шуме којом су обрасли обронци Јавора.

Његов спољни изглед више оставља утисак профане грађевине него хришћанске богомоље. Био је дуго неприступачан, у чему мозда и треба тражити разлоге његове анонимности.

Манстир посвећен Светим Архангелима, састоји се од две цркве које су данас обухваћене једном архитектонском целином, видљивом споља у облику грађевине под једним кровом. Не зна се када је основан, али судећи по народној традицији и по извесним елементима, он је, свакако постојао још у средњем веку, само наравно не у данашњем облику.

Старија и мања црква, за коју народ каже да је “старија од Студенице”, посвећена је светим Архангелима, манастирским патронима, а млађа и знатно већа, Св. Николи. Црква Св. Архангела спада у ред такозваних пећинских храмова испосничког типа, чије је порекло доста старо, али недовољно испитано. Градња овог здања смешта се у време XИИ или XИИИ века.

Први пут се помиње 1606. године у Крушевском поменику, затим 1651. у једном запису у коме се говори о обнови манстира. Овај запис се налази на једном рукописном четворојеванђељу које је 1651. године поклонио манастиру Ковиље последњи пећки патријарх Гаврило, родом из села Штиткова код Нове Вароши, из чувене и старе кнежевске породице Рашковић. Из садржине записа види се да патријарх поклања четворојеванђеље манастиру са старом црквом Св. Архистратига Михаила и Гаврила и новим храмом светог Николе. Из записа се види да је Гаврило, док је био Рашки митрополит, наишао на давно опустели манастир који је како се у запису каже, обновио 1644. године. Као ктитор обнове, још неко време је остао у манастиру док је консолидовао монашки живот и повратио нека отета добра. Исте године је саграђена црква светог Николе и вероватно живописана. Обновивши Ковиље и средивши прилике у њему, Гаврило је постављен за пећког патријарха.

Изгледа да је Ковиље егзистирало у пуном развоју, мада са променљивом срећом и да се његов утицај највише осећао првих деценија XВИИИ века, односно у време када је Аустрија завладала овим крајевима. Подаци говоре да је манастир у то време био имућан и напредан, да је био поштован не само у Старом Влаху већ и у широј околини. У њему је дуже време радила школа за припремање калуђера и свештеника. Одатле су одлазили на службу и у најудаљениеј крајеве.

До када је Ковиље био манастир тешко је рећи, јер о томе нема никаквих података. По предпоставци, можда се то догодило после 1813. године када је претворен у мирску цркву, када су се у овом крају водиле огорчене борбе између Срба под Карађорђем с једне и Турака са друге стране.

Најстарији објекат данашњег манастирског комплекса, који представља јединствену архитектонску целину, јесте црква Св. Архангела. Настанак се везује за средњи век и време изградње манастира Студеница и цркве у Придворици.
Приликом градње цркве св. Николе, у тренутку обнове манастира, у архитектонску структуру целине унете су значајне промене које су не само нарушиле првобитни интегритет цркве Св. Архангела, већ су у знатној мери деградирале аутономност овог објекта, па је стога врло тешко добити јасну представу о њеном некадашњем изгледу.

kovilje2Црква по својим димензијама спада у доста мале грађевине. Пошто је при градњи подвучена под стену, од спољних зидова слободни су јој само јужни и делимично западни и источни. Због тога не долази до пуног изражаја, али је унутрашњост резултат лепог архитектонског решења. У основи је једнобродна са доста великом олтарском апсидом која је и споља и изнутра у облику полукруга. Пресведена је полуобличастим сводом, а апсида полукалотом. Упадљиво је присуство прислоњених лукова на северном зиду, док је јужни нешто дебљи, изведен слободно, без икаквих конструктивних ојачавајућих елемената. Овај систем прислоњених лукова ослања се на два пиластра, који су у висини капитела профилисани. Та два пиластра у ствари носе три лука. Свод је иначе грађен од тесане сиге. У свод су уграђени керамички лонци који су са унутрашње стране због остећености малтерног слоја, видљиви.

Унутрашњи простор цркве је с обзиром на величину, прилично разуђен. Карактерише га пет већих или мањих ниша које су распоређене тако што сваки зид има по једну, а проскомидија и ђаконикон су оличени са две веће нише. Скреће пажњу чињеница да је под цркве израђен од лепо обрађених плоча белог радочелског мермера, што је релативно редак случај код овако скромних цркава. Зидови су поред употребе сиге за градњу свода, од ломљеног кречњака.

По свом архитектонском концепту са основом једнобродне градјевине и са полукружном олтарском апсидом, црква има доста сродности са црквама грађеним у XVii и XVIII веку.

Посебну вредност у овој цркви представља живопис који до сада није уочен нити уопште разматран. На жалост он је толико оштећен и упропашћен да је сачуван само у фрагментима који не омогућавају потпуну анализу. Црква је несумњиво, на свим унутрашњим зидним површинама била декорисана. Од целокупног фреско-ансамбла остао је само део.

Црква св. Николе према четворојеванђељу саграђена је 1644. године, приликом обнове манастира. Не зна се да ли је на том месту постојао темељ неке старије цркве. Такође се не зна да ли је поред цркве било и пратећих објеката. Предпоставка је да су постојали, али су временом нестали, односно срушени.

Црква светог Николе је својом северном страном прислоњена уз јужни зид цркве Св. Архангела. Постављена је тако да стару цркву обухвата својом величином, потискујући је и деградирајући је. Над комплексом је кров необичне форме, који се на источној страни купасто завршава. Поред наоса има припрату.
По својој основи црква је једнобродна грађевина. На истоку се завршава пространом олтарском апсидом која је изнутра полукружна а споља петострана. Над наосом се уздиже слепа купола односно калота. Првобитно црква је имала само западна врата. Средином XИX века вероватно приликом обнове, додата су нова, јужна врата.

Зидови цркве грађени су од ломљеног камена кречњака и шкриљца, док су сводови као и неки допрозорници изведени од тесане сиге. Подови наоса и припрате су од лепо обрађених камених плоча. Спољнии зидови су омалтерисани и окречени.

kovilje 3

Пустошена је и горела, иначе се другачије не може објаснити пропадање живописа у највећој мери. Црква је живописана одмах после градње што се може видети по остацима фресака које су уништене или премазане кречом и новим малтером. Једино сачувана фигура је попрсје Исуса Христа, као Анђела Великог света.

Досадашња интересовања према манастиру Светих Архангела испољена су само у оквирима спорадичних историјских разматрања, док су његове сликарске вредности не само неуочене, већ и научно недотакнуте.
Одлуком Епископа Жичког Хризостома, 2005. године овај храм поново постаје манастир у кога долази монах Амврозије као игуман. Саграђен је нови звоник и прелепи манастирски конак. Априла месеца 2010. године новом одлуком Владике Хризостома здање постаје женски манастир први пут у историји. Сада у манастиру има шест монахиња на челу са игуманијом, мати Агрипином.

Манастир “Преображење”- Придворица

manastir pridvorica
Налази се у Придворици и један је од најзначајнијих средњовековних споменика у моравичком крају. Налази се на 28 км од Ивањице и 28 километру од Студенице у другом павцу. Поуздано се зна да је овде био женски манастир, што потврђује Немањина повеља дата манастиру Студеница, те да су ту калуђерице израђивале дивне тканине и утицале на средину, тако да се рано развија домаћа радиност у овом и суседним селима. Црква архитектонски припада рашкој школи а живопис јој је скоро потпуно уништен. Постављена је као једнобродна, једнокуполна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Спољна фасада је украшена фризом слепих аркада. Црква представља културно добро и споменик културе од великог значаја. Легенда казује да је ову цркву подигао слуга, вероватно племић – вазал, Стефана Немање, око 1195. године, у исто време када је Немања завршавао изградњу манастира Студеница. Испитивања су показала старост цркве која је обновљена у XВИ веку. О томе сведоче незнатни али вредни остаци фресака откривени у горњим зонама овог храма посвећеног Преображењу Господњем. Иконостас, постављен 1835. године осликао је Сретен Протић Молеровић. О томе је оставио запис на царским дверима.

У почетку је дакле био женски манастир, затим помесна црква, да би 2007. године био поново проглашен манастиром, али овога пута мушким. У манастиру зиве настојатељ и два искушеника. Манастир Преображења Господњег један је од ретких који има свој грб. Грађевина цркве је током средњег века доживела две обнове што је у великој мери изменило њен спољни изглед. До прве обнове је дошло, изгледа у другој половини XВИ века, можда одмах после 1557. године, а ктитор и мајстор заслужни за тада изведене радове сахрањени су уз цркву. Њихови надгробни споменици, са рељефно представљеним главама и натписима, секундарно су узидани у зидове храма током друге обнове средином XИX века. Конзервација и делимична рестаурација манастирског здања, завршени су 1988. године.

Црква „Светих цара Константина и царице Јелене“ – Ивањица

crkva-IvanjicaНалази се у Ивањици. Подигнута је три године после настанка Ивањице, од 1836-1838. године прилозима народа. Живописана је 1862. године, а аутор живописа је познати сликар тог доба, Димитрије Посниковић.
О њеном напретку старао се лично кнез Милош Обреновић. Живопис и иконостас су у целини сачувани, а недавно је извршена и њихова рестаурација.
Ова црква је стециште верника читавог града и општине. Прелепо је архитектонско здање, под заштитом државе.

Црква „Светог Николе“ – Брезова
или „Бела Црква“ у Брезови. Подигао ју је деспот Стефан Лазаревић, а спомиње се и у једној повељи цара Душана. Црква је једнобродна грађевина са полигоналним кубетом и розетом на западној страни. Иконостас је добро очуван. У живопису се издвајају сцене из живота Св. Николе, ликови цара Лазара, царице Милице и деспота Стефана Лазаревића. Црква је удаљена 26 км од Ивањице и стављена је под заштиту државе као споменик културе од великог значаја.

Црква „Светог Николе“ – Косовица

Налази се на 12 км од Ивањицеу селу Косовица. Подигнута је средином XИX века на темељима средњовековна цркве. Предање каже да је предходна црква подигнута непосредо после Косовског боја у част косовских јунака, који су се овуда повлачили после пораза 1389. године.
Црква је у основи једнобродна базилика са већом полукружном олтарском апсидом. Грађена је од ломљеног камена. Полуобличасти свод изведен је шашовцима. Покривена је шиндром.
У самој цркви се налазе лоше очувани делови иконостаса који потиче из времена неке старије цркве. Међу тим деловима истиче се престона икона Исуса Христа и крст са распећем.

Црква „Светог Саве“ – Миланџа

Налази се на 37 км од Ивањице у Миланџи. Црква је посвећена архиепископу Сави, скромних је димензија и покривена каменим плочама. Подигао ју је ужичко крушевачки владика Јоаникије 1853. године, иначе рођен у овом селу.
У основи је једнобродна грађевина скромних димензија, са прилично наглашеним висинама. Конципирана је у облику триконхоса, па подсећа на основе споменика тзв. моравске школе.
Засвођена је полуобличастим сводом, а покривена каменом плочом. Цркву споља опасује профилисани кровни венац испод којег је фриз слепих аркада. Црква има троја врата, на јужном, западном и северном зиду. Има шест прозора знатних димензија.

Црква „Светог Архистратига Михаила“ – Прилике

crkva prilikeНалази се на 8 километара од Ивањице у селу Прилике. По својој архитектонској концепцији, врло је стара грађевина. Над наосом цркве је кубе, које се ослања на четири лука. Конструисано је помоћу пандантифа.
У основи је једнобродна грађевина са олтарском апсидом у облику полукруга и са наосом. Кубе има деветострани тамбур и четворострано видљиво постоље. Спољне зидове опасује венац слепих аркада, елемената који су карактеристични за нашу сакралну архитектуру средњег века. На свакој страни тамбура налази се по један прозор.Сва је вероватноћа да је црква као средњовековна грађевина, порушена за време турске окупације. У времену после обнове Пећке патријаршије, вероватно је и ова нова подигнута на темељима неке старе цркве. Обнављана је 1860. године.
Није познато да је живописана јер унутрашњи зидови нису истражени. У њој се чува прелепа икона, Богородица са Христом, из 1814. године

Црква „Светог Илије“ – Куманица

је новијег датума и посвећена је Св. Илији. Звоно је цркви поклонио краљ Александар И Карађорђевић за дан њеног освећења 1929. године. Налази се на 17 км од Ивањице у селу Куманица и стављена је под заштиту државе као просторно културно историјска целина од великог значаја.

Црква „Светог Великомученика Георгија“ – Радаљево

Налази се на сеоском гробљу у Радаљеву. Према предању, најстарија је црква у овом крају и често се везује за име „Црква Јања“, која се помиње у старим средњовековним списима. Обновљена је 1810. године али се тачно време градње првобитног храма не зна.
Једнобродна је грађевина са великом полукружном апсидом. Над средишњим делом храма се уздиже купола, која је постављена на лукове односно пиластер. Пажњу скрећу пластично обрађени довратници на северним вратима, који су по свој прилици грађени од старих надгробних споменика.
Зивопис је скоро потпуно уништен, осим две иконе из XИX века.

Црква „Светог Илије“ – Градина

Изнад пута Ивањица – Ариље, на 670 метара високом врху Градина, смештене је црквица посвећена Светом Илији. Феликс Каниц је забележио да је она вероватно подигнута на рушевинама римске стражарске куле.
Народна предања говоре другачије. По једном веровању црквица је „прелетела“ из Прилика када су Турци покушали да је обесвете, а по другом Срби су је пренели на врх Градине. Трећа опет каже да су је из приличког поља на литицу за ноћ пренеле виле. Легенда каже и да су се овде својевремено крили хајдуци, па је зато зову и Хајдучка црква.

Спомен – обележје „Мајор Илић“ – Јавор

spomen obeležje javorСпоменик-мајору-ИлицуЗбог великог броја борби и ратова који су вођени на овом простору, у различитим временским периодима, Јавор је вероватно „најисторијскија” планина у Србији. Спомен костурница погинулима у Јаворском рату 1876. године, сведочанство је о храбрости и одважности српске војске на Јавору.
На гробљу јаворских јунака, народ је подигао споменик најхрабријем од њих, легендарном мајору Михаилу Илићу, 1907. године. Он је погинуо недалеко одатле у Првом српско-турском рату 1876. године, у овим крајевима познатијем под именом Јаворски рат. Ту је и споменик Максиму Лаушевићу, буљубаши јаворске границе, кога су 1880. године убили хајдуци. Испод највишег врха Јавора, Василијиног врха на 1520 м, подигнуто је 2000. године спомен обележје „Василијина чесма”. Легенда каже да је млада и лепа Василија крај извора чекала свог момка, који се по зимском времену изгубио. Смрзнуту Василију пронашли су тек неколико месеци касније.

„Школа у Миланџи“

Миланџа је једно од најмањих старовлашких села утиснуто између огранака Јавора и Мучња, у долини реке Грабовице. Познато је по првој школи у овом крају, која је пиодигнута 1833. године. Њен оснивач био је владика Јоаникије Нешковић. Почела је да ради на Никољдан 1833. са 17 ученика.
То је двособна брвнара покривена шиндром, а њен први учитељ био је ћир Дионисије. У првој просторији са отвореним огњиштем живела су деца, а у другој је становао учитељ. Беше то прва школа у моравичком крају.
1852. године након смрти првог учитеља, школа се сели у исту зграду, премештену западно од данашње цркве. Ту се настава изводила све до подизања нове школске зграде 1872. године у којој је настава извођена све до 1953. кад се школа затворила јер није имала довољно ученика.

„Римски мост“ – Куманица

reke ivanjicaУ селу Куманица, на 16-том км југозападно од Ивањице, у правцу према планини Голији у близини старе запуштене воденице поточаре, налази се стари камени мост преко реке Моравице.
Стари мост преко горњег тока реке, налази се на старом, запуштеном путу проходном искључиво за пешаке и товарне коње, који је из Ивањице, преко Међуречја, водио преко села Братљева, за Санџак. Испред и иза моста, траса овог старог пута, оштрим кривинама и великим успонима, пење се на обале Моравице.
Уско корито планинске реке Моравице премошћено је једним сводом полукружног облика, који се својим опорцима, упорњацима, преко не баш изражених обалних стубова ослања на стеновите обале реке. Обале реке Моравице су углавном од глинених шкриљаца, тамних по својим површинама шкриљавости, који су једним делом употребљени у конструкцији моста. Мањи део чеоног зида, уз чела сводова, озидан је крупним ломљеним каменом, добро изчивијаним уз чело свода. Местимично има неправилних комада облутака. Остали, много већи део, конструисан је од плочасто ломљеног камена, од крупних плочастих комада шкриљасте стене које има практично у неограниченим количинама у околини. Због различитих материјала, предпоставља се да је мост прављен у више периода.

На узводној страни моста, на десном обалном стубу, постоје остаци неправилно изведеног кљуна, остаци неке врсте заштитног зида, који је имао задатак да велике воде Моравице усмери испод свода и на тај начин заштити вертикални крилни зид моста. Опорци свода заједно са паралелним крилним зидовима чине обалне стубове моста.

Ширина моста је 2,40 м и то је истовремено и ширина коловоза. Укупна дужина моста са стубовима је око 14 м, величина лучног отвора је 6,72 м, а висина око 4 м.
Данас овај мост користе само пешаци, а око њега се гранају брдски путићи од којих један води за село Ерчеге.

Немогуће је утврдити ко је и када подигао овај мост у селу Куманици, али је несумњиво то вешто творена и лепа грађевина, необично витких и складних линија. Припада типу лепших турских мостова. Отвор овог моста сличан је једином очуваном отвору на мосту преко реке Увац. Судећи по његовој техници, он би могао бити грађен у исто време кад и мостови у Призрену, што значи у XВ веку.

У традицији овог краја мост постоји под називом „Римски мост“, премда у њему нема ничег римског. Опет, с обзиром на стари пут, који је најкраћа спона Санџака и Србије, могуће је да у народу живи памћење на остатке неког пута из римског времена, па је предпоставити да је на овом истом месту био и мост.

Овим мостом су према Санџаку и даље ишли трговачки каравани. У средини у којој постоји, мост је као грађевина ненаметљив. Утисак који пружа веома је пријатан и представља освежење у овом скоро ненастањеном крају. Са свих страна окружен је зеленилом , које га просто стапа са природом, тако да не делује као наметнута грађевина, саставни је део пејзажа.

Рестаурацију је извршио Завод за заштиту споменика културе из Краљева осамдесетих година прошлог века.

„Камени мост“ – Ивањица

kameni mostПоказујући своју варош гостима, генерације Ивањичана су на прво место стављале камени мост на Моравици који је већ на први поглед својом лепотом привлачио пажњу својим једним луком извијеним над водом спајајући две обале. Био је кажу у тим временима једини једнолучни мост на Балкану.

Пројектовао га је инжењер Миленко Трудић на почетку 20. века. Држава га је финансирала, а изградња је поверена познатом Ивањичанину, Благоју Луковићу.
У тадашњим условима градило се и дуго и мукотрпно, од клесаног камена из мајдана у Рашчићима. Грађен је системом клинова, предање каже да је у везивни материјал за градњу моста, утрошено 30.000 јаја. Дужина лука који спаја две обале Моравице, дуг је 25 метара. У току изградње догодила се и несрећа, три радника су погинула, међу њима и један Италијан Јован Поло.

У знак сећања на погинуле градитеље Луковић је подигао споменик који се и данас налази на Ивањичком гробљу. Мост је завршен у јесен 1906. године. Заштићен је као културно добро од изузетног значаја.

„Кушића хан“ – Ивањица

vladicin hanНалази се у Ивањици и један је од најстаријих споменика сеоског неимарства у Моравичком крају. Некада је служио као коначиште кириџијама који су долазили са Златибора и из Санџака. Сада је смештен у самом центру варошице поред споменика Дражи Михаиловићу. Стављен је под заштиту државе као непокретно културно добро од великог историјског значаја.
Хидроцентрала „Моравица“ – Ивањица

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

1911. године пуштена је у рад као девета хидроцентрала у Србији. Имала је 260 КС и осветљавала је само варошицу. Године 1936. изграђена је камено-бетонска брана висине 9, а ширине 16 метара. Овај водопад је туристичка атракција и готово заштитни знак Ивањице. Још увек производи струју, али представља и својеврсни музеј. Непокретно је културно добро, просторно културно-историјска целина од великог значаја. У току је комплетна реконструкција бране и свих објеката хидроцентрале, а биће завршена до стогодишњице постојања, 19.12.2011. када је планирана и велика свечаност.

„Јеремића кућа“ – Ивањица

jeremica kucaје најстарија сачувана зграда у Ивањици и једна је од 12 које нису изгореле у великом пожару 1846.године. Смештена је на крају градског шеталишта и један је од визуелних симбола Ивањице. Реконструисана је по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Краљева и стављена под заштиту државе као непокретно културно добро од великог историјског значаја.

„Стара чаршија“ – Ивањица

stara_carsijaСтроги центар града, проглашен је 1987. године за просторно-историјску целину од великог значаја. Амбијентална вредност старе чаршије је у њеном аутентичном изгледу са почека XИX века, као и у архитектонско-историјским вредностима појединачних објеката.

Гроб „Бошка Југовића“ – Ивањица

grob_boska_jugovicaналази се на 4 км од Ивањице. По предању, повлачећи се рањен са Косова, један од браће Југовић, Бошко, умире надомак Ивањице. Ту га је сахранила мајка, кнегиња Милица, а на његовом гробу је саградила малу цркву.

Приликом откопавања гроба 1911. године, испод камене плоче пронађен је мушки скелет, панцирна кошуља, сребрни шлем и остаци барјака, што говори да је свакако реч о неком српском средњовековном властелину, међутим поузданих података да припадају Бошку Југовићу, нема.
На гробу и на темељима старе, нову цркву је подигао Благоје Луковић из Ивањице 1929. године и посветио је Св. Кнезу Лазару. Посађено је и нових девет храстова, који симболизују девет Југовића. Данас их има седам.

„Споменик револуције“ – Ивањица

spomenik revolucijeје мозаик, величине 5×2.4 м. Представља изузетно уметничко дело и највећи је мозаик на отвореном простору код нас.
Аутор овог значајног остварења био је угледни југословенски сликар Ђорђе Андрејевић Кун, коме су у изради споменика помагали његови млади сарадници, а касније афирмисани југословенски уметници, Нада Худе, Милош Гвозденовић и Љуба Лах о чему постоји запис на плочи смештеној на северној страни споменика. Отворен је 1957. године.

Споменик револуције у облику је обрнутог трапеза, благо полукружно закривљеног. Налази се на равном постаменту начињеном од плоча белог мермера. Са предње стране налази се мозаичка представа скупине револуционара у јуришу, урађена од ситних глазираних керамичких плочица. На бочним странама постављене су мермерне жардињере. Сама композиција не садржи текстуални епитаф, већ се у подножју мозаичке монументалне композиције налази натпис: 1941-1945.

Споменик револуције у Ивањици представља изузетно вредно уметничко остварење изведено у стилу тада актуелног социјалистичког реализма. Овај војни мемориал у потпуности је обновљен 2008. године у скалду са пројектом стручњака Завода за заштиту споменика културе из Краљева.
Споменик револуције је проглашен за просторно културно историјску целину од великог значаја.

Споменик „Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић“ – Ивањица

spomenik drazaНалази се у центру града. Подигнут је априла 2003. године, на 110 годишњицу рођења, а у знак пажње и сећања на легендарног вођу Равногорског покрета у II светском рату, ђенерала и команданта југословенске Краљевске војске у отаџбини. Поред споменика је „Чичин дом“ који прераста у Равногорску библиотеку и музеј Равногорског покрета.

Драгољуб Михаиловић је рођен у Ивањици 14. априла 1893. године, у матичној књизи заведен под текућим бројем 116, од оца Мијаила и мајке Цмиљане Мијајиловић.
Генерал Михаиловић је ухваћен 1946. године, осуђен на смрт и убијен у Београду. Ни дан данас није познато место где леже посмртни остаци овог легендарног вође Равногорског покрета. Генерал Михаиловић је најодликованији српски официр у историји.

“Хаџи Проданова пећина” – Рашчићи

pecinaХаџи Проданова пећина је добила име по Карађорђевом војводи, Хаџи Продану Глигоријевићу који је у пећину склањао збегове.

Налази се у долини Рашћанске реке, па је због тога зову и „Рашћанска пећина“. Ранији назив „Шљепаја“. Удаљена је 7 километара од Ивањице на путу за Гучу, на надморској висини око 600 метара.
Испитана дужина пећине је око 400 метара и састоји се од два спрата. Доњи спрат поред главног има и два споредна канала. Улазни део пећине је ширине око 3 метра и завршава се сужењем иза кога се налазе простране дворане које су дугачке око 50 метара и широке око 15 метара. Десна страна ове дворане покривена је бигреним саливом и серијом плитких базенчића. У централном делу дворане налазе се дебели сталактити и сталагнити, а на странама моћни саливи као окамењени водопади. Дворана се завршава са два мања продора – процепа. Горњи спрат почиње из дворане главног канала и испуњен је разнобојним и разноврсним накитом.

У Хаџи Продановој пећини је, екипа студената на челу са професором Биолошког факултета Београдског универзитета др. Божидаром Ћурчићем, пронашла 25 нових врста пећинских животиња и инсеката, које у свету, или нису познате или су ретке.

pecina2У периоду између 9 и 30. јуна 2003. године у организацији Завода за заштиту споменика културе из Краљева, спроведена су заштитна археолошка ископавања у пећини. Истраживања су реализована у сарадњи Филозофског факултета и Народног музеја у Београду, а у њима су учествовали и стручњаци Географског факултета у Београду, Историјског института у Београду као и студенти археологије из Београда.

Приликом ископавања у површинском слоју и рецентном укопу на самом улазу у пећину нађени су фрагменти керамике из старијег гвозденог доба, „Басараби комплекс“, затим у геолошком слоју 2, констатовани су окресани камени артефакти који припадају граветијенском или епиграветијенском технокомплексу и припадају времену 20. или 10. миленијума пре н.е, млађи хоризонт у геолошком слоју 5, испитаном на површини од свега 2 м2, откривени су налази средњег палеолита и није млађи од 40-ог миленијума пре н.е; старији хоризонт, као и велика количина костију плеистоценских животиња.

Налази од кристала кварца нису карактеристични, како за средњи тако и за рани горњи палеолит па би Хаџи Проданова пећина могла да представља једно од најстаријих налазишта у свету на коме се јављају артефакти од овог материјала.
2004. године, пронађено је око шездесетак предмета старих од 40 до 45 хиљада година п.н.е. У питању су остаци материјалне културе неандерталаца. Већина пронађених алатки је направљена од кварца. Пронађени су кристали кварца што је реткост у Европи, као и алатка од горског кристала која је сведочанство о духовном животу неандерталаца тј. о њиховом осећају за лепо.
Пећина је била привремено станиште ловаца – неандерталаца и пећинског медведа чија је лобања, бројне кости и зуби пронађени у пећини.

Хаџи Проданова пећина улази у малобројна вишеслојна палеолитска налазишта на централном Балкану и пружа велики потенцијал за будућа истраживања.

Хаџи Проданова пећина представља комбинацију важног туристичког, спелеолошког и археолошког објекта.

Изнова је саграђена порушена црква испред пећине познатија као „Аџијина“ која је први пут саграђена 1909. године и посвећена Архангелу Михаилу, а у наредном периоду предстоји унутрашње уређење и отварање Хаџи Проданове пећине за посетиоце.

„Крајпуташи“

krajputasiПре много година сеоски клесари урезали су у меки пешчар фигуру војника, пушку и сабљу, понеки орден, војничку чутуру. Урезали су и име, још понеки значајан податак, обавезно чињеницу да је остао на бранику домовине, да кости његове леже ко зна где, и све то одише побожним поштовањем.
А пешчар није баш дуговечан камен. Године га нагризају, кише, сунце, ветрови, људска небрига, сви помало. Понегде су текстови већ тешко читљиви, треба прићи ближе да би се све видело… Камен је ипак камен, па време није могло да обезречи све што је уписано, да потпуно утре пажљиво срочен живопис, уклесан лик и оружје војничко, порцију и торбу из које вири тајин, да отера голуба са ратниковог рамена или вреже грожђа што се уз камен привила, да збрише са бокова споменика родитељске жеље да се о њиховим синовима каже све најбоље, да успомена на њих постане незаборав.“…

Ивањички крајпуташи су различитог облика, најчешће у виду великих камених блокова, веома сличних стећцима. На предњој страни је обично представљен покојник, а на задњој епитаф. Поред крајпуташа намењених једном покојнику, у овом крају се могу наћи и крајпуташи у спомен двојици па чак и тројици покојника, што је реткост у другим крајевима. Такав је случај у селу Рокцима у непосредној близини Палибрчког гроба, где се налази девет крајпуташа са по два и један са три покојника.
У истом селу постоји некропола од 24, а у селу Братљеву од 12 крајпуташа.
Археолошке ископине
У оквиру пројекта „Српске земље у средњем веку“ истраживачи Историјског института у Београду, предвођени мр Дејаном Булићем, дошли су до занимљивог открића. У селу Радаљево, 11 километара од Ивањице на локалитету Градина, пронађени су остатци куле и бедема, који сведоче да је овде некада било војно утврђење. Како о њему нема писаних трагова, остаје тајна ко га је саградио, а као време настанка претпоставља се период између 13. и 14. века.

До утврђења, које представља прво археолошко откриће из средњег века на подручју ивањичке општине, води узан и стрм, земљани пут. Његова највиша тачка је на 635 метара. Одатле, као на длану, погледу се открива радаљевска долина, већи део ивањичке, али и ариљске општине, као и магистрални пут, који вијуга у подножју. Управо та слика открива намеру градитеља и стратешки значај војног утврђења.

Са безбедне висине, заштићен Моравицом и стенама, одавде се могао контролисати важан комуникацијски правац од Ужица до Сјенице, али и онај што води ка долини Ибра. Како је у то време седиште жупе по правилу био неки утврђени град, на основу овог скромног археолошког материјала, претпоставља се да се ту налазио град Моравица и седиште истоимене жупе.
Какве још тајне крију недра плодне радаљевске долине и ораница вредних домаћина у подножју утврђења, питање је на које би могло да се одговори једино после нових истраживања.

Градина нема само историјски и археолошки значај, већ ће бити уврштена у туристичку понуду. Градина је задржала аутентичност, некадашњи изглед. Једноставно, човек јој није наудио. Поглед је одавде прелеп, ваздух чист, па је идеална и за одмор.

Градина код Радаљева није једина. Таква утврђења крију се у Ерчегама, на Мучњу, у Шаренику. Ивањичка општина је, археолошки врло интересантна, али и једна од најнеистраженијих у Србији.

Манастир „Клисура“ – Клисура

rep-manastirТамо где се Моравица између брда, из приличког поља пробија у ариљску долину, налази се манастир који је по тој клисури добио име. Предање о настанку ове светиње сеже до времена Светог Саве. Није ни потврђено ни оповргнуто. Потпуно је опустео приликом велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Обновио га је јеромонах Јаћим Курлага из Босне 1688. године. Веома значајну улогу имао је овај манастир за време Хаџи-Проданове буне, као и у доба Првог и Другог српског устанка. Седамдесетих година XИX века у манастиру је била основна школа, а за време Јаворског рата у њему је била смештена војна болница.

Данашња црква по градитељским и грађевинским елементима слична је цркви у Ариљу и црквама у манастирима Морача и Света тројица на Овчару. Грађена је каменом сигом. И поред суштинске једноставности, углавном захваљујући кровним површинама, кубету и апсиди, па донекле и украсном венцу на равној фасади, грађевина оставља утисак разуђене, али јединствене, мирне, згуснуте масе која је срасла са околним тереном и стрмим каменим брдом око ње.

У пожару који је захватио цркву за време битке на Голији 1688. године, страдао је првобитни живопис. Нови је 1952. године осликао академски сликар Јарослав Кратина. Поред општехришћанских тема, на њему су приказане и личности из националне прошлости као што су: војвода Рајко, Косовка девојка, Мајка Југовића, Филип Вишњић, Мајка Јевросима и др. Иконостас је урадио Димитрије Посниковић 1867. године, тако што је 31 икони донесеној из Одесе, додао својих 11. Манастир Клисура је женски манастир.