U Beogradu je 5. avgusta ove godine preminuo Radovan Vasović, inicijator osnivanja manifestacije Septembar u Ivanjici, koja je naredne godine promenila naziv u Nušićijada. Vasović je rođen u Vučaku 15. januara 1934. godine. Nižu gimnaziju završio je u Ivanjici (1952), a ekonomsku školu u Užicu. Studirao je spoljnu trgovinu u Beogradu. Radni vek je započeo u Zemljoradničkoj zadruzi u Kremnima, a potom radio u hotelijerstvu, spoljnoj trgovini i u Republičkom veću Saveza sindikata Srbije. Imao je status samostalnog radnika u kulturi i živeo u Beogradu. Kao urednik potpisuje nekoliko kataloga, a bio je izdavač vrlo značajnih knjiga za proučavanje istorije ivanjičkog kraja. Učesnik je na više saveznih omladinskih radnih akcija, organizovao pomoć deci bez roditelja, osnovao je zadužbinu „Starjin Milete Vasović“ pri manastiru u Kovilju (1984), zadužbine „Dr Draginja Spasović“ (1995), fondova „Vlastimir Pavlović Carevac“ (1984) i „Radojka i Tine Živković“ (2004), Udruženja dobrotvora Srbije (2001), čiji je predsednik bio.
Ipak, njegove najveće zasluge su u tome što je osmislio i pokrenuo brojne turističke manifestacije. Pokretač je kulturno-umetničkih akcija: Septembar u Ivanjici (1967), Plavi horizonti Požege (1968), Međunarodna slikarska kolonija „Ljubica Cuca Sokić“ pri manastiru Kovilje (1997), Festival horske muzike Zvuci „Zlatan bor“ (2000), Međunarodna radionica za nauku i umetnost „Kremna – Otkrovenje“ (2001).
Manifestaciju, ili turističko-zabavnu priredbu, kako su je u znavičnim dokumentima nazivali, Septembar u Ivanjici organizovali su „Ugoturist“ iz Beograda i ivanjički Kulturni centar, a ključni čovek bio je Radovan Vasović, tada zaposlen u „Ugoturistu“. Prvenstveni cilj ovog, u Ivanjici do tada neviđenog, spektakla, po Vasovićevoj zamisli, bio je afirmacija tadašnjih ivanjičkih preduzeća: Šumsko-poljoprivredno-industrijskog kombinata ŠPIK, Industrije tepiha ITI, Industrije svile i konfekcije „Javor“ i drugih. Takođe, planirano je da se na neki način istakne značaj Zemljoradničke zadruge „Poljoprodukt“, Ugostiteljskog preduzeća „Moravica“, kao i tradicionalnih ivanjičkih poljoprivrednih proizvoda: krompira, jabuka, šljiva, pre svih. Trebalo je široj javnosti skrenuti pažnju i na obližnje turističke destinacije: Hadži Prodanovu pećinu, banju Prilički Kiseljak, Međurečje sa ribogajilištem i mrestilištem, Rimski most u Kumanici, jezero Tičar na Goliji, prirodne lepote Javora i Mučnja… Zadatak organizatora bio je da se popune smeštajni kapaciteti, koji u tadašnjoj turističkoj ponudi Ivanjice nisu bili za potcenjivanje: hoteli „Moravica“ i „Park“ sa po sto ležaja, Odmaralište ratnih vojnih invalida sa 200 kreveta, banja Prilički Kiseljak sa 100 ležaja u vilama i privatni smeštaj u Ivanjici i okolini kapaciteta i do hiljadu kreveta. U svojim najavama, organizatori su isticali i prosvetne kapacitete moravičkog kraja i već poznatu i svetski priznatu ovdašnju zdravstvenu službu. Pokretač manifestacije Radovan Vasović je tvrdio da je za sedam dana, koliko je trajao program, prodato 57.000 ulaznica za koncerte i utakmicu i da je Septembar u Ivanjici sam sebe finansirao. Uveliko su vršene pripreme za sledeću godinu kada je došlo do nesporazuma sa lokalnom samoupravom, pa je kompletnu organizaciju preuzeo ivanjički Kulturni centar, a ime festivala promenjeno. Vasović se okrenuo organizaciji drugih manifestacija.
Bio je izuzetno vezan za rodni kraj. Hteo je da se oduži akademiku Ljubici Cuci Sokić, slikarki čiji se koreni nalaze u Moravičkom kraju, pa je osnovao slikarsku koloniju sa njenim imenom. Posebno je bio aktivan prilikom obeležavanja 120-godišnjice Javorskog rata. Tada je u Ivanjicu i na Javor doveo mnoge poznate ličnosti kao što su naš čuveni istoričar dr Petar Opačić, jedan od najpoznatijih vajara Oto Logo i drugi. Tim povodom je njegovo Društvo umetnika „Stari grad“ izdalo tri knjige o Javorskom ratu (napisali su ih Ljubomir Marković i Jovan Javorac, profesori rođeni pod Javorom). Organizovao je i obezbedio sredstva za izradu bisti znamenitih ivanjičkih lekara dr Boža i dr Drage Spasović (koje, nažalost, još uvek stoje u garaži) i mermernu bistu u prirodnoj veličini njihovog sina dr Buća Spasovića (koja u Aranđelovcu čeka mesto na kome će biti postavljena). U njegovoj zaostavštini nalazi se nekoliko desetina umetničkih slika i brojna dokumenta, koja mogu biti dragocena u proučavanju ivanjičke kulture i turizma.
Sahranjen je u Trnavi kraj Čačka.
