Радови на архелошком истраживању средњовековне тврђаве Градина – Радаљево – Трешњевица биће настављени ове године захваљујући пројектима Историјског института из Београда и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, након чега ће она бити и превентивно конзервирана, током друге половине године.
Новчана средства за овај изузетно важан и деликатан посао обезбеђен је на јавном конкурсу Министарства културе и информисања, у износу од 3.700.000 динара. Додатна 2.000.000 обезбедиће општине Ивањица и Ариље.
Археолошка истраживања овог локалитета рађена су прошле године од стране Историјског института. Ресорно министарство тада је издвојило 1.000.000 динара док су поменуте општине учествовале са по 200.000.
Пројекат превентивне конзервације тврђаве израдио је Завод за заштиту споменика културе, на основу прошлогодишњих археолошких истраживања, а у партнерству са општинама Ивањица и Ариље на чијим се територијама налази ово утврђење.
У документу Историјског института објављеном прошле године, наводи се да је Градина – Радаљево или Градина – Трешњевица, како се још зове, јер припада атарима двају села, средњовековна тврђава непознатог првобитног имена. Захваљујући изузетном стратешком положају, контролисала је долину реке Моравице, којом је пролазио важан комуникацијски правац од Ужица и Пожеге ка Сјеници, а са кога се одвајао и правац долином Студенице ка долини Ибра. Са стратешке стране гледано, стоји у документу, положај је вешто изабран, јер утврђење у потпуности затвара простор између равних и пространих делова долине Моравице, према Ариљу на северу и Ивањици на југоистоку, стављајући једину могућу комуникацију под потпуну контролу.
Иако у прошлости локалитет није промакао истраживачима, карактер и функција утврђења постали су јаснији тек након археолошких истраживања током 2006. и 2008. године од стране Историјског института. Ипак прави значај и вредност утврђења сагледани су након системских истраживања вођених током прошле године.
На појединим деловима, очувана висина бедема износила је 3-4 метра, а измерена дебљина бедема до 1,5 метара. Основа града неправилне издужене основе је димензија 28×93 метра, а највиша тачка утврђења је на 653 метра где се данас налази звоник цркве.
Подела утврђења на простор Горњег и Доњег града, јасно је потврђена констатованим остацима бедема, двема кулама и сувим ровом. Једина приступачна страна утврђењу је источна падина, где се поред куле улазило у утврду.
Са доњег платоа, пратећи прилазну стазу ступало се степеништем кроз првобитну капију – која је штитила још једна одбрамбена кула бр. 2 – поред данашње црквице на акропољ града. На самом врху, на простору где се данас налази звоник цркве и крст, налазила се донжон кула, као последња линија одбране и централни објекат утврђења за смештај жупана, а у каснијим временима несумњиво неке угледне личности (Објекат 1). Регистрована дебљина зидова овог Објекта износила је 1,40 – 1,60 м, а димензије око 13 x 5,5 метара, што је и простор који је пружао плато. Утврђење је од осталог дела гребена са запада одвојено усеком вештачки изведеним, тзв. сувим ровом.
На мањем, нешто нижем платоу Горњег града, готово над северном литицом брда, подигнута је црква, правоугаоне основе, димензија 5×3м. Истраживања су показала да је данашња црквица, подигнута на темељима старије цркве из 1811. године, која је била нешто дужа и са већим тремом над малтерном површином. Градња цркве вероватно има везе са битком из Првог српског устанка која се одиграла подно тврђаве. Горњи град и простор црквице је оивичен бедемом. Он је затварао источну страну ове цркве а затим обухватао читаву северну страну утврде. Спољно лице овог бедема је на једном сегменту очувано у висини до 2,60 м.
На прилазној, источној страни утврде, на самом улазу у Град, налази се Кула 1, неправилног кружног облика, очуване висине до 2,60 м. и максималног унутрашњег пречника од 4 метра. Дебљина зидова Куле износи 1,75 м. а у деловима где су очуване више партије бедема до 2 метра. Нешто дебљи зидови на источној страни Куле су последица оријентације ка прилазној, нападу изложенијој и стрмијој страни, због чега су и фундаменти поузданији. Остаци пећи и необично велики број налаза грнчарије указују да је Кула имала и функцију кухиње у оквиру утврђења.
На улазу у „Горњи“ град и место где су откривене степенице водиле ка врху утврде и Објекту 1, налази се Кула 2. Кула, неправилне овалне основе сачувана је само у темељној зони, где је била изведена у пуном зидању. Улога јој је била, несумњиво, да штити улаз и једини приступ граду. Поред куле пут је водио до источног бедема „Горњег“ града где се дрвеним степеништем стизало до простора данашње црквице и Објекта 1.
На једној од ретких мањих заравни, где пешачка стаза крај Куле 1 улази у утврђење са унутрашње стране северног бедема „Доњег“ града, истражен је Објекат 2.
Објекат је обухватао простор са унутрашње стране северног бедема, до живе стене са јужне и западне стране, чиме је простор био омеђен са три стране. За потребе пода површина стене била је местимично оклесана, а остатак унутрашњости објекта прекривен малтерним подом. Занимљивост представља чињеница да је Објекат имао изведену нивелацију сипаром, након чега је подигнут други под, у 14. столећу. Како је утврђење страдало у разарању од чега су остали трагови гарежи, подигнут је и најмлађи (1. под) под, у коме су остали отисци греда и широког централног стуба који је носио кровну конструкцију. Археолошки материјал показује да је између изградње 1. и 2. пода протекло мало времена. Обнова најмлађег пода, судећи по присутном малтеру истовремена је са подизањем ојачавајућег зида на северном бедему и поправкама Куле 1.
Тек је системским истраживањима из 2016. године коначно успостављена стратиграфија утврђења. Локалитет има четири културна хоризонта – од бронзаног доба, преко ране Византије и средњовековне епохе, до 14. века.
Приликом поделе државе између краљева Драгутина и Милутина, област се налазила у оквирима Драгутинове Србије. Касније, област је у власти Војислава Војиновића, па његовог синовца Николе Алтомановића, све до познатих догађаја, када прелази у руке кнеза Лазара, а потом и деспота Стефана. Изнета у објављеним радовима, претпоставка, да је локалитет страдао 1373. године у рату кнеза Лазара и Николе Алтомановића, заснива се на страдању локалитета у великом пожару и присуству материјала из 14. столећа на поду Куле 1.
Упркос непостојању довољног броја историјских извора, утврђење је било седиште жупе Моравица, што имплицира више чињеница. Изузетан стратешки положај указује на важност града. Својом маркантном позицијом потпуно је контролисао долину Моравице и пута који је испод ње.
Покретан археолошки материјал указује на коришћење утврђења у време успостављања жупа као територијално – управних центара, а као једини локалитет са доминантном позицијом и траговима раносредњовековне епохе класификују га као жупски центар.
У туристичком смислу локалитет је изузетно атрактиван са великим потенцијалом за туристичку понуду. Утврда је ситуирана у близини магистралног пута Ариље – Ивањица, са кога се одлично уочава, која уз постојање струје на локалитету омогућава лаке грађевинске интервенције.
Истакнута културна и историјска важност, уз Св. Ахилија у Ариљу му даје улогу најважнијег културно-истоијског споменика. Историјски стратешки значај појачава постојање шанца подно утврђења из времена боја на Трешњевици 1806. године. И култност локалитета је неоспорна постојањем цркве Св. Илије у оквирима утврђења.
Градину, као изузетну културно-историјску целину појачава постојање манастира Клисура у подножју града, који се први пут помиње у првој половини 16. века.
Колика је важност ове локације, показује и чињеница да је област била гранична линија Смедеревског и Босанског санџака. Непомерљивост ове границе потврђује и гранични камен на маличком гробљу, који је обележавао границу између Турске и Србије.
На крају, природне датости и изузетан поглед чине Градину видиковцем који никога не оставља равнодушним.
Извор о историјату Градине: Историјски институт Београд (Др Срђан Рудић и Др Дејан Булић) фотографије коришћене са YОУТУБЕ аутора Д.Булић и Д.Јауковић
